Pjesnik i diplomata, majstor strogog stiha i ironije.
Ja ću ti draga, opet reći tada
Otužnu pesmu o ljubavi, kako
Čeznem i stradam i ljubim te, mada
U tom trenutku ne osećam tako.
Ti nećeš znati šta u meni biva-
Da ja u tebi volim sebe sama,
O sklopi usne, ne govori, ćuti,
Ostavi misli nek se bujno roje,
I reč nek tvoja ničim ne pomuti
Bezmerno silne osećaje moje.
Pa ipak, da si samo katkad htela
U zanosu, i sličnu mekoj svili,
Da kažeš nežnu reč iz srca vrela —
Mi bismo možda dugo srećni bili!
Naša je ljubav bila kratkog veka,
Trenutak jedan — tek godinu dana,
Ali ti ne rekoh ni „silno te ljubim",
Niti „dušo", niti „oči moje sjajne",
Ja osetih silno, u pobožnu strahu,
Da je najzad došo čas ljubavi večne,
Ko pečat sam te metnuo na srce,
I kao pečat na mišicu svoju;
Pa kad na mene padnu usne tvoje,
Da zajecamo i mi, obadvoje...
I hoću da onog časa, kad na mene
Padnu kose tvoje i poljubac jedan,
Budem kao nekad bezazlen i čedan,
Da prvi put poznam čar ljubljene žene;
Kad pomislim, draga, da će doći vreme
Kad za mene neće postojati žena,
Stradala si dugo. Odmori se, ćuti,
A ja ću ti, draga, doći izdaleka,
Ona koju volim sada je sred Kine,
U hladnoj tišini večno snežnih gora,
Strasno i žudno! Ona mene čeka
Ko nekad plava Izolda Tristana.
Nema citata ove vrste ovdje.